Prema internom dokumentu do kojeg je došao „Vašington post", od 1980, kada je u Beloj kući bio Džimi Karter, predsednička bezbednost bila je ugrožena 91 put.
Ipak, samo u nekoliko slučajeva opasnost je bila stvarna. Jedini napadač koji je uspeo da rani predsednika u poslednje tri decenije bio je Džon V. Hinkli, koji je pucao na Ronalda Regana 1981. i uspeo da ga rani. U maju 2005. jedan muškarac je, takođe van predsedničke sigurne zone, u Tbilisiju bacio granatu 30-ak metara od Džordža Buša. Bomba nije eksplodirala jer je bila suviše čvrsto zamotana u maramicu.
U većini ostalih slučajeva reč je bila o egzibicionistima, lovcima na autograme, ljudima željnim publiciteta i nestabilnim ličnostima. Iako ti ljudi nisu predstavljali stvarnu pretnju predsedniku, njihovi upadi ukazuju na značajne propuste tajne službe, koje bi mogli da iskoriste i prave ubice.
U osam slučajeva, uključujući Salahijeve, uljezi su uspeli da dođu do predsednika ili drugih čuvanih osoba, a u čak četiri incidenta reč je bila o istom čoveku, velečasnom Ričardu C. Vjuveru, poznatom i pod nadimkom Hendšejk Men.
Džejms Daglas Imes se 1982, sa svojom suprugom i dvojicom sinova, u kamionetu dovezao do Bele kuće i zatrubio na ulazu. Tajna služba bila je uverena da Imesovi imaju dozvolu za ulazak, sve dok nisu došli do ulaza u ovalni kabinet. Skandal je poznat pod nazivom „Porodični izlet".
Kristijan K. Hjudžis, nazvan Momak s novinama, provezao se 1987. kroz otvorena dvorišna vrata Bele kuće jer je agent tajne službe pretpostavio da je reč o dostavi. Prošao je kroz još nekoliko sigurnosnih tački pre nego što je zaustavljen.
Patrik Felo Litekol se u julu 2003. ukrcao kao slepi putnik u „Er fors". On je dva dana bez akreditacija putovao s novinarima koji prate predsednika, od Južnoafričke Republike do Ugande. Budući da je pri hapšenju tvrdio da je sa sobom poneo i oružje, predsednički avion je bio pretresen.
